Ginekološki pregled može da spasi život: “Imala sam 26 godina, nijedan simptom i dijagnozu od koje strahuje svaka žena”

Marija Lekić je sa 26 godina otišla na ginekološki pregled i dobila dijagnozu od koje strahuje svaka žena: “Pišem ovu ispovest ne da bih izazvala paniku, nego da podsetim da samo preventiva spasava život”.

U svetu gde se o intimnom zdravlju često govori šapatom, oni hrabri koji dele svoja iskustva velika su inspiracija. Njihove otvorene priče, prenesene bez ulepšavanja, onima koji se trenutno i sami suočavaju sa bolešću šalju poruku da nisu sami i donose im korisna iskustva i savete. A ostale podstiču da preuzmu kontrolu nad svojim zdravljem i obave preventivne preglede.

Takva je i priča Marije Lekić, urednice u digitalnim medijima i ekonomistiknje po profesiji, koju je prvi put ispričala za Blic ženu. U dogovoru sa Marijom, prenosimo njeno iskustvo, uz uverenje da svaka reč može biti presudna za podizanje svesti o važnosti prevencije i ranog otkrivanja bolesti.

Marijino iskustvo

Jedan običan preventivni pregled, zakazan iz osećaja, a ne potrebe – spasio mi je život. Ispostavilo se da je to bio najvažniji osećaj u mom životu. Imala sam 26 godina, ništa me nije bolelo, nisam imala nijedan simptom kada sam se upoznala sa rečju „prekanceroza“. Moja ispovest namenjena je svim ženama koje se plaše, odlažu, misle „neće to mene“ i one koje u ovom trenutku prolaze kroz isto.

Jun 2022. godine. Imam 26 godina. Ništa me ne boli, ništa ne slutim, a i što bih? Mlada sam. Ali, đavo mi ne da mira. Tihi glas u meni govori: „Zakaži ginekološki pregled“. Nije još vreme za redovnu kontrolu, trebalo bi da idem tek za 6 meseci, ali odlučim se da ga ipak poslušam.

Zakazujem ginekološki pregled

Ne odlučujem se za državnog lekara, zakazujem privatno, zbog pređašnjeg, lošeg, iskustva. Sledeće što ćete pročitati je moj stav, ne upirem prstom ni u koga, što ćete moći sami zaključiti čitajući moju priču.

Ginekološki pregled zakazujem privatno, ne zato što smatram da su doktori u privatnim ustanovama stručniji, već zato što se plašim da bih u državnoj instituciji na pregledu dobila „dva prsta“, tretman kao da sam došla kod mesara i „zakaži odvojeno PAPU, ultrazvuk, kolposkopiju i briseve“. To je moje iskustvo. Na ultrazvuk ćeš čekati nedelju dana, na PAPU i ostalo nešto duže, a na rezultate i do mesec dana. A kad imaš ono što sam ja imala – mesec dana je dovoljno da ti se život svede na borbu za isti.

Zato kad god neko kaže da su za crnu statistiku po obolevanju i umiranju od raka grlića materice u Srbiji krive žene jer „ne idu na redovne preglede“, zaboli me u stomaku. Žene žele da idu. Ali ne mogu sve da priušte pregled koji im garantuje dostojanstvo, pažnju i brzinu. I to je sistemski problem. Ponavljam, ovo je moj stav.

PAPA test, treća grupa!

Elem, moj pregled je bio sasvim uobičajen. Doktorka kaže: „Sve izgleda u redu, javićemo rezultate“. Po svemu sudeći, trebalo bi da budu uredni.

Kakav šamar nakon samo 4 dana! PAPA test, treća grupa. Ne znam šta to tačno znači. Samo znam da nije dobro. Doktorka kaže da su to „neke promene“.

Pitam je: „šta dalje“, dobijam odgovor:

„Hajde da sačekamo tri meseca pa da ponovimo PAPU“, kaže ona, bez dodatnog objašnjenja šta mi je.

Zašto ja? Nemam nikakve simptome!

Tu kreće moja agonija i borba. Tri meseca neizvesnosti. U glavi haos. „Kakve promene? Zašto ja? Nemam nikakve simptome“. I to je najstrašnije – nema simptoma. Ako ih osetiš, to znači da je već prekasno.

Vraćam se u ordinaciju posle tri meseca. Nalaz je isti. I opet ista, prazna, rečenica moje doktorke:

„Zakaži da to očistimo.“

Bez emocije. Bez objašnjenja šta tačno „čistimo“.

U tom trenutku menjam lekara i to je verovatno odluka zahvaljujući kojoj sam, nakon svega, uspela da sačuvam reproduktivno zdravlje, a možda i život. Sigurna sam u to.

Novi doktor mi odmah ponavlja analize. Objašnjava sve, mirno, detaljno, nežno, ne tretira me kao mesar, nego kao čovek koji ima empatiju. Nakon 3 dana stižu rezultati.

PAPA se drastično pogoršala za samo deset dana. Doktor mi objašnjava da nema vremena za čekanje i zakazuje mi biopsiju već sutradan.

Biopsija i oporavak

Nikada nisam bila uplašenija. Slika koja će mi zauvek ostati urezana u pamćenju. „Ležim“ na ginekološkoj stolici, vezane su mi ruke, vezane su mi noge, čekam anesteziju, nikada nisam bila pod anestezijom, to me dodatno plaši.

Desetak dana kasnije – potvrda. Moja „promena“ konačno dobija ime:

CIN III (H-SIL) – prekanceroza visokog stepena. Najgori stepen od svih.

Šta to znači? Pa, znači da može veoma brzo, a možda i ne tako brzo, da se razvije u kancer. I to je ono što je najgore u samoj dijagnozi i tvojoj borbi, što ćeš konstantno biti u toj „sivoj zoni“, razmišljajući od nalaza do nalaza da li se nešto u međuvremenu promenilo, odnosno, pogoršalo.

Oporavak posle biopsije? Hodam kao robot. 40 dana krvarenja. Ako bih se kojim slučajem osećala bolje i šetala više nego što treba, prokrvarila bih. Jedan dan stane, sledećeg ponovo krvarenje, pa „čudan“ sekret, pa bol ako sedim ili stojim predugo. Pa opet krvarenje, ne znaš da li si možda dobila ciklus ili je to samo regularno „biopsijsko“ krvarenje. I tako u krug. 40 dana.

Pišem ovo detaljno – jer nijedna žena ne treba da oseća sramotu ako joj oporavak izgleda ovako. To je normalno. I treba to da znaš. Nemaš čega da se stidiš. Sve je to normalno. Procurelo ti je, dešava se.

Život od nalaza do nalaza

Sledeći korak u mom lečenju – konizacija. Operacija u kojoj se hirurški uklanja deo grlića materice. Zakazujem je u GAK “Narodni front”.

Pri zakazivanju, dobićeš od medicinske sestre listu sa jasno naznačenim pregledima i hronološki poređanim analizama koje moraš da obaviš pre same intervencije.

Moj put od zakazivanja do realizacije same konizacije se „otegao“. Otkazuju mi operaciju četiri puta zbog infekcija, slabog nalaza, bakterije u poslednji čas. Pa opet svi pregledi i analize ispočetka.

Između odrađene biopsije i konizacije prošlo je šest meseci. A to nije dobro, jer si u „sivoj zoni“ u kojoj samo razmišljaš „nadam se samo da nije preraslo u kancer, da je biopsija dobro odrađena“.

Nikada se psihički nisam osećala gore nego tada. Nisam znala kako da pričam o tome, a ni ljudi oko mene nisu znali kako da mi priđu i pričaju sa mnom. Uvek sam bila ona nasmejana, duhovita, stamena – neko ko ne pokazuje slabost. Kako sada da budem drugačija, a unutra sam se raspadala. Htela sam da vrištim, a nisam umela ni da izustim „teško mi je“. Zato vas savetujem – ne budite kao ja. Ne nosite sve sami. Nije slabost reći da vas boli, priznati strah, pokazati ranjivost. To je početak ozdravljenja.

Hvala mojim roditeljima i prijateljima što ste me čuvali i kada nisam znala kako da tražim pomoć. Što ste me voleli tiho, strpljivo, bezuslovno, poštujući moju „masku“ hrabrosti. Vaša snaga me je nosila kada sam mislila da nemam svoju.

Ljudima koji imaju nekoga u svom okruženju ko se suočava sa ovim problemom savetujem da ne postavljaju glupa pitanja poput: „Hoćeš moći da rađaš? Da li to znači da ne možeš imati decu?“. Ova dijagnoza nema veze sa plodnošću. Edukujte se i budite tu za onoga ko se suočava sa bolešću. Nekada je dovoljno samo slušati.

ginekološki pregled

Konačno: Operacija

Marta 2023. operacija je konačno urađena. Laserski. Dan nakon operacije otišla sam kući. Oporavak je bio lakši nego posle biopsije, ali opet bolan.

Krvarenje je minimalno, pretpostavljam zbog lasera. U mom slučaju je bilo tako, znam da kod nekih žena nije, ali možeš očekivati sledeće:

Sekret će ti biti „čudan“, imaće miris paljevine, to je normalno, zbog lasera. Jedan dan će ti biti bolje, drugi gore. Ako ti se desi da prokrvariš i to je normalno, treba vremena da zaceli rana. Uobičajen oporavak, ali glava… glava ti ne da mira. Jer čekaš histopatološki nalaz.

Žena koja je u bolnici delila sobu sa mnom imala je istu dijagnozu kao ja, CIN III (H-SIL). Razlika između nas dve bila je u tome što je ona čekala na konizaciju, za razliku od mene, znatno kraće, svega mesec dana. Petnaest dana od intervencije, koju smo imale isti dan, stiže njen nalaz – CIN III je prešao u karcinom.

Možete da zamislite šta se dešava u mojoj glavi.

Ja sam čekala šest meseci od biopsije do konizacije, ona nije ni mesec dana. Ako je njoj stigao takav histopatološki nalaz, čemu ja da se nadam?

Ipak, 15-ak dana kasnije, dišem prvi put u poslednjih 10 meseci – moj nalaz je uredan.

Od tada, pa naredne dve godine, na svaka tri meseca morala sam da idem na kontrole kako bi se pratilo da se promene slučajno nisu „vratile“. Sada, dve godine kasnije, kada sam izašla iz te „crvene zone“, na kontrole idem na 6 meseci.

Život nakon

Ono što ti niko neće reći je koliko dugo ti posle svega treba da se vratiš sebi.

Trebaće ti meseci, možda i godine, da se ponovo opustiš i živiš život bez straha da će ti se nešto desiti – od previše pregleda, dodira, straha… postaneš strano telo u sopstvenoj koži.

Da ponovo naučiš kako da uživaš u intimnim odnosima, a da nemaš strah od tuđeg dodira i da li će te povrediti. Libido će ti biti na nuli. Trebaće ti vremena za obične stvari poput depilacije, bazena, sauna, tampona. U svemu ćeš videti razlog za strah od infekcije, radićeš sve samo da smanjiš šanse za odlazak kod ginekologa na minimum.

Danas, dve godine kasnije, pišem ovu ispovest ne da bih izazvala paniku, nego da podsetim da samo prevencija spasava život. Da žene koje prolaze kroz isto znaju da nisu same. Da godine nisu parametar kada je ta podmukla bolest u pitanju. Da više treba da pričamo o tome i budemo tu jedna za drugu, bez osećaja stida.

Rak grlića materice ne boli. Ne najavi se. Samo se pojavi. Samo jedan ginekološki pregled, jedan osećaj da „nešto treba da proverim“, može da napravi razliku između „imam šansu“ i „kasno je“.

Zato, ako ovo čitaš, zakaži pregled. Nemoj čekati simptome, oni su najtiši kad su najopasniji.

Ja sam danas živa i ponovo zdrava jer sam slušala tišinu.

U 99% slučajeva, uzročnik raka grlića materice je humani papiloma virus. Prevencija protiv ovog virusa postoji – to su HPV vakcina i redovni ginekološki pregledi. Čuvajte svoje zdravlje!

Za privatne fotografije zahvaljujemo Mariji Lekić. Fotografija ginekološkog pregleda: FreePik